Austri­ja­nac Vil­helm Ku­es, autor knji­ge „Di­ja­ni­na li­sta”, ro­man­si­ra­ne bi­o­gra­fi­je Austri­jan­ke Di­ja­ne Bu­di­sa­vlje­vić, ko­ja je iz usta­ških lo­go­ra u Pa­ve­li­će­voj NDH spa­si­la vi­še od 10.000 srp­ske dje­ce, te­ško pri­hva­ta da je ta­ko ve­li­ko, he­roj­sko dje­lo nje­go­ve ze­mlja­ki­nje, uda­te za Sr­bi­na Ju­li­ja Bu­di­sa­vlje­vi­ća, osta­lo go­to­vo ne­po­zna­to svi­je­tu, Di­ja­ni­noj do­mo­vi­ni, Hr­vat­skoj, pa čak i nje­mu.
Raz­lo­ge vi­di, iz­me­đu osta­log, u to­me što Di­ja­ni, ka­ko ka­že, ni jed­no vre­me ni­je bi­lo na­klo­nje­no.
Za ko­mu­ni­ste je bi­la kon­zer­va­tiv­na ka­tol­ki­nja, a ne ko­mu­ni­stič­ka he­ro­i­na, a u po­sli­je­rat­noj Hr­vat­skoj ni­je bi­lo pre­vi­še po­želj­no pri­ča­ti o usta­škim zlo­či­ni­ma, kao ni u Tuđ­ma­no­vo vri­je­me, pa ni­je ni da­nas, a u Austri­ji, iz­me­đu osta­log, jer je spa­sa­va­la Sr­be.
„Za­ču­di­lo me je da ni­ko u Austri­ji ne zna da je Di­ja­na spa­si­la vi­še od 10.000 dje­ce iz lo­go­ra u NDH. Iz­ne­na­di­lo me je to­kom is­tra­ži­va­nja za ovu pri­ču i mno­go dru­gih de­ta­lja, re­ci­mo uče­šće Austri­ja­na­ca i Nje­ma­ca u zlo­či­ni­ma, raz­mje­re pro­go­na Sr­ba i Je­vre­ja, Ro­ma i Sin­ti­ja. Iz­ne­na­di­le su me raz­mje­re nji­ho­ve kr­vo­loč­no­sti”, ka­že autor knji­ge ko­ju je na srp­skom ob­ja­vio „Sa­mi­zdat”.
Ku­es u raz­go­vo­ru za Tan­jug ka­že da je pr­vi put za Di­ja­nu Bu­di­sa­vlje­vić čuo u pro­lje­će 2015. go­di­ne, ka­da ga je na­zvao nje­gov iz­da­vač „Ti­ro­lia”, ko­ji se, ina­če već sto go­di­na na­la­zi u ku­ći u In­sbru­ku u ko­joj je ro­đe­na Di­ja­na, ta­da Obek­ser, i pi­tao da li bi žel­io da na­pi­še knji­gu o Di­ja­ni.
Ku­e­so­va knji­ga, za ko­ju je ko­ri­stio oko sto­ti­nu dru­gih knji­ga i do­ku­me­na­ta o usta­škim zlo­či­ni­ma i lo­go­ri­ma, pri­vu­kla je ve­li­ku pa­žnju i o njoj na­ši me­di­ji pi­šu kao o pu­bli­ko­va­nju ne­po­zna­te pri­če, što je dje­li­mič­no tač­no.
U na­šoj jav­no­sti ime Di­ja­ne Bu­di­sa­vlje­vić, do ta­da po­zna­to uglav­nom isto­ri­ča­ri­ma, rijet­kim pre­ži­vje­li­ma ko­je je spa­si­la i ma­lo­broj­noj po­ro­di­ci, po­sta­lo je pri­sut­ni­je tek ne­ko­li­ko go­di­na na­kon što je u Za­gre­bu 2003. nje­na unu­ka Si­vi­ja Sa­bo pre­ve­la sa nje­mač­kog i ob­ja­vi­la dje­lo­ve Di­ja­ni­nog dnev­ni­ka, ko­ji je ona vo­di­la od 1941. do 1945. go­di­ne.
Taj dnev­nik u ko­jem je za­bi­lje­ži­la ka­ko je sa sa­rad­ni­ci­ma spa­sa­va­la srp­sku dje­cu sa Ko­za­re, Kor­du­na, iz hr­vat­skih i bo­san­skih se­la, iz usta­ških lo­go­ra, ka­ko je mo­li­la za po­moć Kva­ter­ni­ka, Ste­pin­ca, Ar­tu­ko­vi­ća, Lu­bu­ri­ća i tra­ži­la da joj do­zvo­le da iz­ve­de dje­cu, ka­ko ih je po­pi­si­va­la da bi im sa­ču­va­la ime­na i vra­ti­la ih ro­di­te­lji­ma... osno­va je Ku­e­so­ve knji­ge.
„Od Si­lvi­je Sa­bo do­bio sam cen­zu­ri­sa­nu ver­zi­ju nje­mač­ke ver­zi­je dnev­ni­ka. U njoj ne­do­sta­ju lič­ne na­po­me­ne, pri­če po­ro­di­ce, ne­do­sta­ju lič­no­sti, a i či­ta­ve epi­zo­de”, ka­že Ku­es i do­da­je da je bio fa­sci­ni­ran onim što se pred njim ot­kri­lo.
„Fa­sci­ni­ra­li su me nje­na hra­brost, iz­dr­žlji­vost. Ući u lo­go­re i re­ći ‘ne iz­la­zim dok ne spa­sem dje­cu, ne­bit­no šta sa mnom uči­ni­te’...Zna­la je da je mo­gu ubi­ti, ali to je ni­je spre­ča­va­lo da bu­de upor­na, da stal­no po­na­vlja da ne­će da ode dok joj ne do­zvo­le da iz­ve­de dje­cu i da dje­ca mo­ra­ju bi­ti spa­se­na”, pri­ča Ku­es.
Za ime Oska­ra Šin­dle­ra, nje­mač­kog in­du­stri­jal­ca ko­ji je od smr­ti sa­ču­vao 1.200 Je­vre­ja to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta, čuo je cio svi­jet, a Ire­na Sen­dler, spa­si­telj­ka 2.500 je­vrej­skih ma­li­ša­na iz var­šav­skog ge­ta, dvi­je go­di­ne za­re­dom bi­la je no­mi­no­va­na za No­be­lo­vu na­gra­du za mir.
Na pi­ta­nje ko­je su to okol­no­sti zbog ko­jih je dje­lo Di­a­ne Bu­di­sa­vlje­vić osta­lo do da­nas ne­po­zna­to svi­je­tu i ši­roj jav­no­sti, Ku­es ka­že da iza to­ga sto­ji, pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, vi­še raz­lo­ga.
Je­dan od njih je, ka­ko ka­že, da su Di­ja­na i nje­na po­ro­di­ca po­sle ra­ta od­bi­ja­li da sa­ra­đu­ju s ko­mu­ni­sti­ma, a i ni­je bi­la po­god­na da bu­de ko­mu­ni­stič­ka he­ro­i­na, jer je bi­la kon­zer­va­tiv­na, ka­to­lik, brat nje­nog mu­ža je od­bi­jao da bu­de mi­ni­star u Ti­to­voj vla­di, a da je, sa dru­ge stra­ne, Ti­to, kao i dru­gi evrop­ski li­de­ri mo­rao da se od­lu­či ka­ko će se od­no­si­ti pre­ma fa­ši­zmu u ze­mlji.
„Od­lu­ka je pa­la, kao i u Austri­ji i Nje­mač­koj, da se što ma­nje go­vo­ri o to­me, ka­ko ne bi bi­lo raz­do­ra u dru­štvu. Tek sa­da, 70 go­di­na ka­sni­je, mo­že­mo o to­me da pri­ča­mo”, pri­mje­ću­je Ku­es.
Na opa­sku da se či­ni da ni­kad ni­je bi­lo po­god­no vri­je­me da se dje­lo Di­ja­ne Bu­di­sa­vlje­vić uvr­sti me­đu naj­svje­tli­je stra­ni­ce isto­ri­je i pod­sje­ti na raz­mje­re zlo­či­na ko­me se ona hra­bro­šću i hu­ma­no­šću us­pro­ti­vi­la, pa je ta­ko i njen dnev­nik u Hr­vat­skoj 2003. štam­pan u sa­mo 700 pri­mje­ra­ka, Ku­es ka­že: „Na­kon pa­da ko­mu­ni­stič­kog re­ži­ma, po­seb­no u Hr­vat­skoj na če­lu sa Fra­njom Tuđ­ma­nom i HDZ-om, do­šlo je do skre­ta­nja ude­sno i ni­je bi­lo vo­lje da se pri­ča o usta­škim zlo­či­ni­ma. Na­pro­tiv. Na­ža­lost, i da­nas je ta­ko”.
On na­vo­di da sta­nu­je ne­da­le­ko od Blaj­bur­ga i da sva­ke go­di­ne vi­đa po­vor­ke fa­ši­sta u tom gra­du.
„Ni­su tu sa­mo hr­vat­ski fa­ši­sti i po­li­ti­ča­ri, već i austrij­ski, nje­mač­ki, če­ški, polj­ski, fa­ši­sti ko­ji do­la­ze iz ci­je­le Evro­pe. Mi­slim da će na­red­nih go­di­na bi­ti još go­re, jer smo tre­nut­no su­o­če­ni sa po­mje­ra­njem u de­sno u ci­je­loj Evro­pi. Za­to je va­žno da se go­vo­ri o ta­kvim he­roj­stvi­ma, kao što je Di­ja­ni­no, ko­ja je usta­la pro­tiv fa­ši­zma i ne­što pred­u­ze­la”, ka­že on.
Ku­es ka­že da je pri­ča o Di­ja­ni po­treb­na i Sr­bi­ma i Hr­va­ti­ma i Austri­jan­ci­ma.
„Mo­ra se o to­me pi­sa­ti, po­seb­no za nje­mač­ko go­vor­no pod­ruč­je, jer u Austri­ji i Nje­mač­koj go­to­vo ni­ko ne zna ko su bi­le usta­še, ko je bio Pa­ve­lić, Lu­bu­rić”, po­ru­ču­je pi­sac.
Na pi­ta­nje da li ga je ne­ko kon­tak­ti­rao od hr­vat­skih iz­da­va­ča i ima li za­in­te­re­so­va­nih za ob­ja­vlji­va­nje ove knji­ge u Hr­vat­skoj, ka­že da za sa­da ne­ma.
„Mo­žda po­sle ovo­li­kog in­te­re­so­va­nja u Sr­bi­ji i iz­vje­šta­va­nja o mo­joj knji­zi ne­ko bu­de za­in­te­re­so­van”, ka­že Ku­es.
Do­da­je da ga ne iz­ne­na­đu­je či­nje­ni­ca da je Sil­vi­ja Sa­bo, ka­da se po­ja­vio dnev­nik, od­bi­la da raz­go­va­ra sa be­o­grad­skim no­vi­na­ri­ma, ko­ji su pu­bli­ko­va­li dje­lo­ve nje­nog dnev­ni­ka.
Na­vo­di ka­ko je u po­čet­ku bi­la ve­o­ma ko­o­pe­ra­tiv­na i da­la mu nje­mač­ku ver­zi­ju dnev­ni­ka, me­đu­tim, ka­da je pro­či­ta­la knji­gu, pri­je iz­da­va­nja, bi­la je ve­o­ma lju­ta i po­ku­ša­la je da spri­je­či iz­da­va­nje.
„Ne znam šta joj je to­li­ko sme­ta­lo. Bi­lo je na­zna­ka da su joj po­seb­no sme­ta­li opi­si usta­ških zlo­či­na. Ali, o to­me se mo­ra pi­sa­ti. Pa, ve­ći­na lju­di ko­ji su po­ma­ga­li Di­ja­ni, bi­li su ka­to­li­ci, Hr­va­ti, oni su spa­sa­va­li srp­sku dje­cu. Ka­ko ne ra­zu­mi­je da to gra­di mo­sto­ve iz­me­đu ze­ma­lja, a mo­ja je na­mje­ra da to po­ka­žem”, ka­že Ku­es.
Na pi­ta­nje oče­ku­je li da bi nje­go­va knji­ga, u ko­joj se po­mi­nju i kon­tak­ti Di­ja­ne Bu­di­sa­vlje­vić sa Aloj­zi­jem Ste­pin­cem, mo­gla u Hr­vat­skoj da po­slu­ži i kao ar­gu­men­ta­ci­ja za oprav­da­nost nje­go­vog pro­gla­še­nja za sve­ca, a što su hr­vat­ski me­di­ji već či­ni­li ka­da se po­ja­vio Di­ja­nin dnev­nik 2003. Kla­us je iz­ri­čit i ka­že da i dnev­nik i nje­go­va knji­ga po­ka­zu­ju ja­sno da Ste­pi­nac ni­je, ili je sa­mo mar­gi­nal­no uče­stvo­vao u spa­sa­va­nju srp­ske dje­ce.
„On je u vi­še na­vra­ta od­bi­jao Di­ja­nu. Tek na­kon broj­nih in­ter­ven­ci­ja je po­ma­gao i sve pre­ba­cio na Ka­ri­tas. On u toj ak­ci­ji ne­ma go­to­vo ni­ka­kvog udje­la i nje­go­vo pro­gla­še­nje za sve­ca ne bi mo­glo da se ti­me oprav­da”, uvje­ren je on.
Ku­es ka­že da sve to mo­že ja­sno da se vi­di i iz dnev­ni­ka.
„I u svo­joj knji­zi ja­sno ka­žem da je Ste­pi­nac po­dr­ža­vao usta­ški re­žim. Oni su se­be de­fi­ni­sa­li kao ka­to­lič­ke fa­ši­ste. Ve­li­ki dje­lo­vi hr­vat­ske ka­to­lič­ke cr­kve uče­stvo­va­li su u ve­li­kom si­ste­mu NDH, pa čak su i fra­njev­ci ubi­ja­li u Ja­se­nov­cu”, na­vo­di Ku­es.
On na­po­mi­nje i da mu je bi­lo ve­o­ma te­ško da pi­še ovu knji­gu, po­seb­no one dje­lo­ve ko­ji su se od­no­si­li na kon­cen­tra­ci­o­ne lo­go­re.
Na pi­ta­nje mo­že li, osim to­ga što je na­pi­sao Di­ja­ni­nu li­stu, da još ne­što uči­ni za Di­ja­nu Bu­di­sa­vlje­vić, da u Austri­ji pre­ne­se pri­ču o njoj, pod­stak­ne svi­jest o to­me ka­ko je iz okri­lja nje­go­vog na­ro­da iza­šla ta­ko ve­li­ka he­ro­i­na i ta­ko ve­li­čan­stve­no ljud­sko dje­lo, ka­že da se tru­di.
„Svi po­ku­ša­ji post­hum­nog oda­va­nja po­šte su do sa­da bi­li ne­u­spje­šni. Ne mo­gu to da ra­zu­mi­jem. Po­sto­ja­la je ide­ja 2014. da se jed­no ob­da­ni­šte na­zo­ve po njoj, ali po­li­ti­ča­ri ni­su mo­gli da se do­go­vo­re. Iz­da­vač­ka ku­ća že­li da po­sta­vi ta­blu na nje­noj ku­ći, ali ni to ni­je uspje­lo. Pi­tam se šta se mo­že ima­ti pro­tiv jed­ne že­ne ko­ja je spa­si­la vi­še od 10.000 dje­ce. Ne ra­zu­mi­jem to”, ka­že Ku­es.(RTS)


Sr­bi­ja u za­pad­noj Evro­pi ima loš imidž

Uz ogra­du da je pi­ta­nje mo­žda de­li­kat­no, pi­ta­nje za Vil­hel­ma Ku­e­sa bi­lo je i da li je, mo­žda, je­dan od raz­lo­ga što Di­ja­ni­no he­roj­sko dje­lo ni­ka­da ni­je do­bi­lo pri­zna­nje ko­je za­slu­žu­je to što je po­ma­ga­la Sr­bi­ma i spa­sa­va­la srp­sku dje­cu, Kla­us ka­že da vje­ru­je da je ta­ko.
„Sr­bi­ja u za­pad­noj Evro­pi ima loš imidž. Po­seb­no u Austri­ji, gdje se od ma­le­na uči pa­ro­la iz Pr­vog svje­tskog ra­ta ‘Sr­bi­ja mo­ra umrije­ti’. Me­di­ji su i za vri­je­me ra­to­va u Ju­go­sla­vi­ji Sr­be pri­ka­zi­va­li kao zlo­čin­ce i lo­še mom­ke”, ka­že on.
Nje­gov cilj je, ka­že, ka­ko kroz ovu knji­gu, ta­ko i tek­sto­vi­ma ko­ji će usli­je­di­ti, da po­pra­vi taj imidž, da po­ka­že da Sr­bi u Pr­vom svjet­skom ra­tu ni­su bi­li agre­so­ri.
Do­da­je i da u od­go­vo­ru na ovo pi­ta­nje ne mo­že, a da ne po­mi­sli na Mi­lo­ra­da Pa­vi­ća.
„Ve­li­ki srp­ski pi­sac je re­kao: ‘Da ni­sam Sr­bin odav­no bih do­bio No­be­lo­vu na­gra­du’. Ve­ru­jem da je bio u pra­vu”, kon­sta­tu­je Ku­es.
Vje­ru­je, ipak, da će nje­go­va knji­ga po­mo­ći da se sa­zna isti­na i po­bi­je­di za­bo­rav, a ime Di­ja­ne Bu­di­sa­vlje­vić po­sta­ne po­zna­to ko­li­ko i ime Oska­ra Šin­dle­ra.